Joga u svakodnevnom životu
Pozitivno razmišljanje kao mač sa dve oštrice
Često slušamo koliko je važno da se razmišlja pozitivno i da treba «biti pozitivan» čak i usred nesreće i patnje. Smatram da je to prilična varka jer može proizvesti kontra-efekat tako da se još više odvojimo od nekih emocija i od mogućih potisnitih uzroka nekih emocija. I ne mogu da odolim da ga – kao pojavu – ne dovedem u vezu sa socijalnom fasadom koju naše dominantno društvo «nosi» većinom vremena. «Kako ste?» je spontano postalo konvencionalno pitanje kojim se podrazumeva da mi u stvari ne želimo da, od osobe kojoj smo ga uputili, čujemo pravi odgovor o tome kako se ona zaista oseća. Šta više, automatski odgovor na pitanje «kako ste?» je «dobro sam» i može biti čak veoma daleko od istine. Izgleda da ljudi nisu voljni da imaju posla sa situacijom «nisam dobro» drugih ljudi.
Nameštanje srećne face pred drugima odražava opšti stav koji smo usvojili prema sopstvenom biću. Neka osećanja koja doživljavamo, iako primordijalna i prirodna, etiketiramo kao loša i žurimo da ih se otarasimo.
Međutim, bol je znak da nešto zahteva našu pažnju. Ali kad smo povređeni, retko dozvoljavamo sebi da, na primer, primenimo isceljujuću moć suza. Umesto toga, koristimo bilo koji način ili sredstvo da bismo zavarali um (sedative, alkohol, trošenje novca, hranu, gledanje TV, preterano brbljanje, preterani rad itd.). Pribegavamo bilo čemu što će nam odvratili pažnju sa problema, a sve zarad toga da izbegnemo da sednemo i suočimo se sa osećanjima i damo im pravo značenje..
Razlog za ovo neobično ponašanje mora biti to što duboko u sebi nosimo ogromnu količinu krivice zbog onoga šta osećamo. Često verujemo da ne treba da osećamo to što osećamo. Avaj, stvar kao što je treba ne postoji kada se radi o osećanjima - ona jednostavno postoje. Bilo da ga je društvo nametnulo, bilo da je urođen, osećaj krivice uveliko oblikuje naše ponašanje. Zbog toga, on je dobra polazna tačka da vežbamo kako da mu poklonimo pažnju. Kad mu jednom pridamo pažnju, verovatno ćemo se «naštimovati» na osećanje, njegovo ispoljavanje i poklanjanje pažnje promenama koje slede.
Usvajanje otvorenosti prema onome što osećamo u svakom datom trenutku znači predavanje osećanju. Dogod se odupiremo onome što se u nama odigrava, mi samo pojačavamo zebnju i nepotrebno se opterećujemo. Priručnik «misli pozitivno» uglavnom ne deluje u takvom stanju. Biti otvoren prema svojim osećanjima može nas u početku uplašiti, ali, po mom mišljenju, rizik se veoma dobro isplati. Na duži rok donosi osećaj slobode, iskrenosti i čistote. I omogućuje ogromno olakšanje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog sve te ušteđene energije koju inače uzaludno trošimo pretvarajući se da smo dobro.