Joga u svakodnevnom životu
Poštovanje mesta na kome se nalazimo
U praktikovanju joge je nebitno koliko «daleko» nečije telo može da stigne. Opšta je greška prisiljavati telo iznad njegovih granica i tražiti satisfakciju u «naprednim» verzijama neke poze. Zbog toga nas učitelji stalno podsećaju da se ne treba naprezati preko granice bola. Strpljivo čekamo sve dok nas samo telo ne pozove da odemo dublje. Poštujemo stanje u kome se ono nalazi – stepen snage, elastičnost, izdržljivost – ne namećući mu ono što um misli da bi telo trebalo da dostigne. Ključ za sve poze je ostati u sadašnjem trenutku i fokusirati se na osećanja i misli koje se pojavljuju.
Kako uspevamo da cenimo to gde smo? U svakodnevnom životu kada razmišljamo o svom telu, to najčešće činimo uz negativnu konotaciju – o potrebi da se oslabi, da se doda malo kose ovde, da se eliminiše malo dlaka onde i tome slično. Sva modna industrija, kozmetika i hiljade i hiljade sredstava za ulepšavanje uspevaju na toj hipnozi našeg uma. Prateći magazine i televiziju uvek spremne da nas poduče šta treba ili šta moramo učiniti kako bismo izgledali bolje, mi praktično vršimo nasilje nad sobom. Oduzeto nam je pravo da uživamo u jedinoj pravoj lepoti koja postoji – onoj koja obitava unutar nas.
Kada se radi o nekoj bolesti ili hroničnom bolu, takođe smo skloni da dopunjavamo situaciju negativnošću. Sebe vidimo kroz prizmu stanja u kome smo, vezujući sve za njega i poistovećujući se potpuno sa njim. O tome razmišljamo u stilu: MOJA migrena, MOJA skolioza, MOJ bol. A kad se radi o stanju koje uključuje neku mentalnu dimenziju, čak postajemo etikete. I sve ide tako daleko da se poistovećujemo sa JA SAM fobičar, JA SAM opsesivni kompulsivac, JA SAM ćudljiv i tome slično. Opterećeni tim lažnim identitetima, mnogi ljudi dolaze na jogu kako bi uradili «najbolje» što mogu da se oslobode neke bolesti ili da brzo poboljšaju svoju telesnu kondiciju. No, istina je da to «najbolje što mogu» počinje prvom lekcijom: mirenje sa prisutnom realnošću.
Pa kako se onda menjamo?
Otvaranja energije koja se doživljavaju u jogi omogućavaju pozitivnije poglede na svet. Stizanje do tačke prihvatanja stvari onakvima kakve jesu nije negiranje situacije. No, to ne znači forsiranje pozitivnog načina razmišljanja o sebi. To je pre priznavanje da je situacija onakva kakva jeste, po mogućstvu bez etiketa. Ovo priznavanje znači da se postaje svestan svih onih misli koje prate stanje, misli koje stvari čine gorim ili u najmanju ruku da izgledaju gore. Takve misli se uglavnom odnose na prošlost ili budućnost. One čine čoveka nesposobnim da uvidi da je stanje takvo kakvo je, ali njihova prava priroda je izvan bilo kog oboljenja ili ograničenja kroz koja telo i um prolaze.
Zbog mentalnog otvaranja i slobodnog protoka energije, taj dodatni psihički bol (zabrinutost, osećaj krivice, osuđivanje) stvoren u vezi sa fizičkim stanjem može otvoriti put ka spokoju i ljubavi. Oslobođen dodatnog psihološkog opterećenja čovek ne postaje pasivan. Naprotiv, njoj ili njemu može biti jasnije koju akciju treba da preduzmu kako bi krenuli u dobrom smeru, tako da mogu početi da se oslobađaju predstave da je stanje suštinski deo njihovog bića. Tako i identitet izgrađen na osnovu (tog) stanja može početi da se rastapa.
Na taj način poštovanje mesta na kom se nalazimo u svakom trenutku vodi nas u drugu dimenziju našeg postojanja na ovom svetu – dimenziju unutrašnjeg mira – koji sam po sebi, pre ili kasnije, nosi sa sobom zdrave promene u našim životima.