Joga u svakodnevnom životu
Duhovnost i deca
(zaštita dece od školskog sistema i omogućavanje njihovog prirodnog emocionalnog i psihičkog razvoja)
Prošlo je više od dve decenije otkako je Pink Flojd protestovao: “Hej, učitelji! Ostavite decu na miru”! Svojom pesmom “Zid” oni opisuju školski sistem kao “još jednu ciglu u zidu”, tj. još jednu traumu koja primorava decu da podižu zidove kako bi se odbranila od preplavljujućih osećanja straha, stida i očaja. Od tada, istini za volju, školski sistem se promenio tako da je barem sve manje škola koje primenjuju telesno kažnjavanje. Međutim, opšta briga o emocionalnom i psihičkom zdravlju dece u školama širom sveta nije još uvek dobila značajnu dimenziju.
Ukoliko izostanu velike traume, kod dece postoji izražena tendencija da duhovnost obično doživljavaju mnogo lakše i spontanije nego odrasli. Dokaz za to je i način na koji ona istražuju svaki deo prirode - lišće, kamenje, bube, pesak, boje, oblike, težinu. I sve to sa ogromnim interesovanjem - kako izgleda kada ga uzmu u ruku, kakav im je ukus kad ih stave u usta i tako dalje. Deca ne samo da posmatraju, ona osećaju svoje okruženje, ona ga bukvalno žive. Šta više, ona otkrivaju, upijaju i reaguju na tokove i promene energije daleko intenzivnije nego što to čine odrasli. No, ako su te vančulne sposobnostiurođene ljudskoj vrsti, kada i zašto se potroše? Još važnije, šta možemo učiniti, kao svesna odrasla bića, da bismo sačuvali taj talenat dece i pomogli da se on i dalje razvija na prirodan način?
Jedna od osnovnih komponenti svakako jeste vaspitanje dece sa puno ljubavi, bez upotrebe nasilja, pri čemu se ispunjavaju dečje potrebe i dozvoljava izražavanje osećanja. Nasilje bilo koje vrste neizbežno će nepovoljno uticati na prirodni spoznajni, emocionalni i psihički razvoj deteta. Ali, pošto roditelji nisu jedini koji vrše uticaj na dete, pristup koji će oni usvojiti u odnosu na druga okruženja deteta, kao što je škola na primer, takođe je od ključne važnosti za sadašnji i budući život dece.
U veoma ranom uzrastu, od dece se očekuje da ostave svoje igračke i počnu da pišu i računaju kako bi postala ozbiljna, sposobna za takmičenje sa drugima i uspešna što je moguće ranije. Predoziranje elementa “racionalnosti”, koje se sreće u “obrazovnoj mašini lišenoj osećanja”, ugušuje kreativnost - koja se inače izražava kroz igru i slobodnu imaginaciju - i kod mlade ličnosti stvara sklonost da boravi isuviše “u svojoj glavi”. Naviknutost na neprestano “predenje” u levoj hemisferi mozga je često ono što, godinama kasnije, primorava ljude da utroše bezbrojne sate na terapiji, meditirajući, vežbajući jogu ili pevajući mantre kako bili u stanju da ponovo uspostave davno izgubljenu vezu sa svojim osećanjima i ponovo pronađu svoje istinsko biće.
Prekomerno razmišljanje bez posvećivanja pažnje drugim vidovima bića doprinosi razvijanju obrasca (šablona) neprekidnog nastojanja da se sve shvata na logičan način, tako da “ima smisla”; često se odigrava na račun nekada postojećeg “šestog čula” - intuicije i povezanosti sa univerzumom. “Prestani da zveraš okolo i pazi!”, “Budi ozbiljan”, “Upotrebi mozak”, “Budi razuman” i druge opomene kojima učitelji neprestano frustriraju decu, stvaraju takav pritisak da deca mogu početi da se osećaju nervoznom i na oprezu svaki put kad “odlutaju”. To beskrajno slabi njihovu prirodnu sposobnost da funkcionišu na nižem nivou moždanih talasa, koji odrasli postižu tokom molitvi, rituala, meditacija i drugih duhovnih obreda.
Savremeni obrazovni sistem, mada ne samo zapadni, gotovo isključivo fokusiran na mozak, jedva da uopšte uči mlade kako da budu u skladu sa svojim osećanjima i kako da neguju svoju emocionalnu i duhovnu stranu zajedno sa intelektualnom. Kad bi bilo dozvoljeno da se ove strane razvijaju uporedo, nastajanje konfliktnih odnosa između pojedinih delova bića bi se moglo sprečiti i dete bi moglo ostati, ili pak postati, celovito ljudsko biće.
Nažalost, u našim civilizovanim društvima, lekcije o zahtevima morala, “neophodna” pravila ponašanja i ostali nameti discipline teško su breme natovareno na mlada pleća. Lažni moral izgleda da preuzima preimućstvo nad onim što je od vitalnog značaja za dete, a to je da nauči kako da bude otvoreno i iskreno u odnosu na svoja osećanja, te da na osnovu toga razvija saosećajnost prema drugima. Izgleda da sistem zaboravlja činjenicu da se to prirodno osećanje empatije - na šta se lažni moral retorički prilično poziva da je fokusiran - može pojaviti u detinjstvu i zadržati svoju pravu, čistu formu kasnije u odraslom dobu samo ako mu je dozvoljeno da se razvija; bolje nego kada je nametnuto.
Zbog toga, činjenica da razvijanje duše treba da ide u korak sa razvojem uma, koja dobija nedovoljno pažnje, sugeriše da je našem obrazovnom sistemu neophodna revizija. Ali dok se takva bitna promena desi, šta roditelji mogu da urade?
Roditelji mogu učiniti manje bolnim vreme koje dete provodi u školi. Umesto da insistiraju na dobrim ocenama, što boljem uspehu i napuštanju “carstva snova”, oni mogu podsećati dete da je u redu imati fantazije, ne biti sve vreme u realnom svetu, ne biti suviše ozbiljan, racionalan i pod kontrolom. Oni mogu uživati slušajući i aktivno učestvujući u pričama o zamišljenim prijateljima i svim drugim mogućim maštarijama koje dete želi da podeli sa njima. A pre svega, roditelji treba da drže stranu svom detetu kada se učitelj žali da je “suviše živo” ili suviše odsutno. Oni mogu pomoći detetu da se nosi sa školskim zadacima kako bi smanjili njegove frustracije ili mogući osećaj manje vrednosti u školi, ali treba da shvate da je uglavnom školski sistem taj koji pati od čitavog niza nedostataka, a ne njihovo dete.
Ukoliko im se veruje i dozvoljava da imaju poverenja u svoje roditelje, deci će biti lakše da svoja iskustva doživljavaju kao normalna, za razliku od situacija u kojima su primorana da se odupiru svojoj sklonosti da žive u neopipljivom svetu fantazije. To može, s druge strane, učiniti da školu doživljavaju manje stresornom i zabavnijom, te da znanje stiču pod opuštenijim uslovima.
Intelektualno znanje samo za sebe nije dovoljno za zdrav razvoj. Roditelji su dužni da omoguće da deca održe i ojačaju svoju vezu sa osećanjima, sa spoznavanjem sebe i sa duhovnim carstvom. Mnogi roditelji, koji u vaspitanju dece ne primenjuju kazne, upravo to i rade i uživaju posmatrajući zdrav razvoj svoje dece. Tako čine i neke škole. Nadajmo se da će jednog dana ova odgovornost poprimiti šire razmere i da će se prirodni nagon da se poštuju duhovne sposobnosti dece preokrenuti od izuzetka u pravilo. Nadajmo se da će dečja potreba da sakuplja cigle i gradi zidove prokrčiti put za zidanje otvorenih, osećajnih i zdravih odnosa sa sopstvenim bićem i drugima.
Fotografije pozajmljene sa:
http://architectures.danlockton.co.uk/architectures-of-control-in-the-built-environment/
http://www.school-clipart.com/_pages/0511-0708-2014-2320.html
Paul Heussenstamm Mandala2 at: http://www.mandalas.com